Todor Kuljic Odavno je uoceno da onaj ko raspolaze monopolom na tumacenje prošlosti kontroliše i sadašnjicu i namece sliku buducnosti

Ono što odmah pada u oci kada se baci bar letimican pogled na domaci medijski gradjanski rat secanja jeste nadmoc anti-antifašizma. Vladajuce nacionalne stranke ignorišu ili naknadno nacionalizuju antifašizam. SRS se branila od prigovora da je fašisticka stranka, lider DSS-a je rasterecivao Ljotica od fašizma, a SPO je antifašizirala D. Mihailovica. Kod sve nametljivije crkve Hilandar je nespojiv sa antifašizmom.
Istini za volju i u drugim poslesocijalistickim rezimima na delu je detraumatizacija i relativizacija fašizma, cija je vazna komponenta neutralizacija kvislinštva kao pragmaticne politike. Zašto? Najopštije govoreci otuda što je radikalni antifašizam nelagodno podsecanje da je fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam.
Drugacije receno, ako se komunisticki antifašizam prikaze kao staljinisticki i iznudjen, onda kao autentican ispada nacionalni anti-antifašizam. Mnoga nastojanja da se pokaze da su kvislinzi i cetnici bili realpoliticari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je u stvari borbeni antifašizam bio realpolitika vec od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislinštvo je lišeno politickog realizma, jer je Osovina zaustavljena na frontu i suocena sa najrazvijenijim industrijskim silama.
Tome nasuprot, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko nacionalizma, a izdaju vezati za internacionalizam. U tom emotivno vrednosnom sklopu antifašizam se prihvata uglavnom zbog saobrazavanja EU (gde je antifašizam priznato rodoljublje), a ne kao uporišna tacka u kritici šovinizma. Štaviše, na delu je pragmaticno antifašiziranje šovinizma. Realni jugoslovenski antifašizam uspešno je razbijen na manje ili više iskonstruisanu hrvatsku, slovenacku, srpsku i slicnu verziju, a bratstvo i jedinstvo (ideja Francuske revolucije) postalo sinonim izdaje.
Anti-antifašizam nije prolazna kolebljivost idejne tranzicije, nego dubinska struktura nacionalne svesti koja nastoji da detraumatizuje zlocine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela pocinjena u samoodbrani. Nacionalnooslobodilacka retorika je potisla narodnooslobodilacku. Jednopartijski socijalizam je pocivao na dekretiranom antifašizmu, Miloševic ga zbog SUBNOR-a i starijih biraca nije napuštao, opozicija ga je 1990-ih smatrala beskorisnim utrkujuci se u anti-antifašizmu, a današnji vladajuci rezim ga ignoriše. Dakle, mnogo dublje nego što je površni posmatrac kadar da uoci deluje planski zaborav antifašizma.
Buduci da je fašizam nelagodna tema za svaki nacionalizam, svedoci smo relativizovanja, banalizovanja i trivijalizacije antifašizma na sluzbenom nivou: od novih udzbenika istorije do Ravnogorske spomenice. Treba bez okolišanja postaviti pitanje da li nacionalista moze biti antifašista? Teško, jer dosledni antifašizam brani jednakost svega što nosi ljudski lik. cetnicko etnicko cišcenje i nedicevsko-ljoticevski antisemitizam jesu s druge strane antifašisticke barikade. Vec samim tim je etnocentricni antifašizam sporan. Prosto receno ko nece da govori o nacionalizmu trebalo bi da cuti o antifašizmu.
Debata oko fašizma se menjala. Izmedju dva svetska rata bila je uglavnom realpoliticka, antifašisticka i samo delom antitotalitarna. Tokom hladnog rata na Zapadu je antifašizam lako preusmeren u antitotalitarizam. Krajem 20. veka smer debate o antifašizmu se opet menja. Normalizovanje nacionalizma u Istocnoj Evropi u osnovi menja odnos prema fašizmu i antifašizmu.
Antifašizam nije nuzan normalizovanom nacionalizmu kao kljucni ideološki sadrzaj, kao što je npr. bio komunistima na vlasti. “Demokratski nacionalisti” sa nelagodom govore o antifašizmu, dok je kod radikalnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osecanja. Izmedju ova dva pola srpska sluzbena politika pokušava na silu da nacionalizuje antifašizam.
Krajem 20. veka išcezle su klase kao MI grupe iz epohalne svesti. Ostale su nacije, kao “realni” istorijski subjekti. Zato se antifašizam nacionalizuje: ruski nacionalisti su ponosni na pobedu u Drugom svetskom ratu, ali je to ucinak Rusa, a ne komunista. Slicna nacionalizacija antifašizma zbiva se i na Balkanu. Svuda išcezava perspektiva nadnacionalnog identiteta, pa i fašizam ispada drugaciji. Nije više apsolutno zlo, nego je više neodmerenost ili preterivanje, kvislinzi su pragmaticari, a domaci fašizmi efemerne nebitne pojave.
Nije preterivanje ako se kaze da je ovim prevrednovanjem anti-antifašizam uzdrmao temeljna nacela prosvetiteljskog antifašizma i ucinio problematicnim celokupni misaono kategorijalni aparat nauke o skorijoj prošlosti.
Sluzbeno priznanje cetnickog antifašizma u Srbiji pocetkom 21. veka iziskivala je nova vizija nacionalne srpske drzave, kao što je desetak godina ranije ista potreba u Sloveniji i u Hrvatskoj trazila nacionalni domobranski antifašizam i nove spomenike umesto nadnacionalnih partizanskih obelezja. Svuda su potrebe vladajucih elita filter koji propušta samo korisnu prošlost. Odavno je uoceno da onaj ko raspolaze monopolom na tumacenje prošlosti kontroliše i sadašnjicu i namece sliku buducnosti.

Profesor Beogradskog univerziteta

Todor Kuljic

izvor: Politika